Piše: Emil Živadinović
Svako ko je bio dete osamdesetih godina prošlog veka, a bio rodom iz Šumadije, zasigurno je imao na selu dedu, babu i rodbinu. Ne znam za ostale delove Srbije, ali Šumadija je, generalno, seljačka zemlja i svaki živi Šumadinac – ako nije sa sela, onda su mu barem otac i mati sa sela, a ako nisu ni oni, deda i baba jesu zasigurno. Knjiga Tatjane Janković opisuje atmosferu u kući tokom tog „tranzicionog“ perioda izumiranja sela i narastanja gradova. Oni koji su stasali, otišli su da žive i rade u najbližem gradu, a na selu su ostali stari roditelji (dede i babe) i tek poneko neprilagođen. Po pravilu, dede i babe čuvaju unučad praktično postaju zamena za vrtiće, te prva generacija gradske dece provodi dobar deo detinjstva na selu, kao i njihovi roditelji.Na duhovit i živopisan način Tatjana Janković prikazuje život na selu viđen očima pronicljivog predškolskog deteta. Iako sam lično zagovnik toga da samo „veliki, epski, nesvakidašnji“ događaji treba da budu predmet književnog dela, Tatjana dokazuje da i običan život u nekom zabitom delu sveta skrivenom i od Boga može biti povod za jedno dobro književno delo. Istina je i da je najteže pisati o nečem običnom.
Iako u svima nama rođenim na tom području i u to vreme knjiga Tatjane Janković budi uspomene na detinjstvo (svako od nas se može setiti možda i identičnih situacija), a to je po pravilu nešto čega se rado i sa nostalgijom sećamo tokom čitavog života, knjiga poput svedočanstva ukazuje na jezivu stvarnost i jezivi mentalitet srpskog seljaka.
Ljudi koji žive u nekoj vrsti dobrovoljnog getoa, gde se vekovima ništa ne menja, gde tehnološki napredak kasni decenijama pa i vekovima zato što seljaci nipodaštavaju sve i podsmevaju se napretku (nepotrebni su traktori, kad ima volova, analogno, ne treba ni telefon, ni bilo šta drugo). Najgore od svega što su ti ljudi imali prilike da se uvere da postoji i nešto drugo na ovom svetu, ali oni i dalje tvrdoglavo čuvaju svoj inat, iz prostog razloga što nisu sposobni da žive drugačije. Ne treba nijednog trena zaboraviti da na ovom svetu i u ovom životu postoje i Venecija, Pariz, London, Moskva, stara Grčka, filozofija, umetnost, tehnologija, da za neke stvari u životu novac nije neophodan...
Knjiga Tatjane Janković bez sumnje ukazuje na dar naratora, bez obzira na tematiku koja nije epska niti na drugi način velika, možda je i najbolji do sada priručnik za neke buduće studente etnologije. Jer, bez obzira na to što se npr. i Dobrica Ćosić bavi ljudima iz istog miljea, Tatjana ostavlja više podataka budućim generacijama o tome kakav je, u biti, bio srpski seljak i kakva je narav srpske žene.
Objavljeno na sajtu
autora prikaza
autora prikaza
